Банер
Банер
Банер
Бруто-плата, нето-плата, и зашто није свеједно
Вести
петак, 28 октобар 2011 08:56

Преносимо: пише Небојша Катић, нкатиц.wордpress.цом

Када запослени грађани Србије размишљају или говоре о својој плати, било да се на њу жале или се њом хвале, увек и без изузетка мисле на своју нето-плату. За разлику од њих, Англосаксонци, на пример, о својој плати размишљају по правилу у категорији бруто-плате.

На изглед тривијална техничка разлика узрокује драстично различите перцепције пореске проблематике, и последично, различите односе према држави. Због тога, иако не само због тога, формиране су и различите политичке културе.

Када Британац потписује уговор којим се регулишу услови његовог запослења, кључни елемент ће наравно, бити висина плате. Та плата се у уговорима исказује, а у свести запослених фигурише као (годишња) бруто-плата. Она дефинише однос послодавца и запосленог и одређује позицију запосленог на тржишту рада. Потписујући уговор о раду, Британац зна колико његов рад вреди и колико он тачно послодавца кошта.

Износ његове нето-плате је сасвим другачија категорија и ни на који начин није везана за послодавца. Она је „остатак“ после обрачуна грађана са државом и после издвајања за пензију. Порески систем је једноставан, прегледан и релативно лак за праћење. Британци у правилу знају колике су пореске стопе и колико их држава кошта. Ово не значи да сваки Британац познаје пореску област, али је држава учинила довољно да свако ко то жели, има лак увид у систем.

Једна од већих тема сваке предизборне кампање на Западу је увек везана за порезе на лична примања. Поруке се упућују директно грађанима-гласачима, јер су они ти који порезе плаћају, и свака промена пореских стопа има директан ефекат на њихов џеп.

Ако држава пореске стопе снизи, ефекат снижења припада запосленом. Њихове бруто-плате ће остати непромењене, али ће им нето-плата бити већа. У случају раста пореза, поново уз непромењену бруто-плату, нето-плата се смањује.

Грађани Србије деценијама живе у другачијем амбијенту, искључиво са свешћу о нето-плати. Мало је запослених који знају колика су њихова бруто-примања, колико коштају послодавца, шта и колико држави плаћају, да ли се и како стопе пореза и доприноса мењају из године у годину. Логиком нето система, све се то догађа мимо њих.

Грађани су углавном незаинтересовани за порески систем, са изузетком пореза које сами уплаћују, попут пореза на имовину. У накарадном српском универзуму, порези и доприноси су искључиво брига послодавца.

Када послодавци траже да се порези и доприноси на лична примања смање, то подразумева да ће ефекат смањења ових давања присвојити они. Снижењем пореза, послодавац издваја мање за бруто-плате својих запослених, али њима и даље исплаћује непромењену нето-плату. Нижи порези не повећавају куповну моћ грађана, већ се преливају у профит послодавца.

Будући да не зна ни колико плаћа нити шта плаћа, грађанин је дезоријентисан. Он не подразумева да је државни административни апарат, полиција, школство, или здравство на пример, у његовој служби, баш као што је то и пекар код кога купује хлеб. Чињеница да држава има монопол на највећи део својих услуга а пекар нема, не мења битно логику ствари.

Добрим делом и због оваквог (не)разумевања логике личних примања, формирао се однос понижавајуће инфериорности и сервилности грађана према држави. Уз јасну свест о томе да се плате државних службеника финансирају из њихових бруто-плата, грађани би теже прихватали малтретирања приликом вађења докумената, регистрације кола, код чекања у реду за ово или оно. Остајући у улози поданика према држави, они и свој гнев усмеравају према послодавцу и према малој нето-плати. Формирање те нето-плате и њену зависност од пореза које диктира држава, запослени не виде.

С друге стране, запосленима се мора предочити да послодавац који не плаћа порезе и доприносе поткрада њих, јер је део плате из које се порези и доприноси плаћају њихова зарада, и нису дар послодавца држави. Мало ко разуме да када послодавац обрачунава и уплаћује (или не уплаћује) порезе и доприносе, он није ништа друго до само порески агент државе.

Код обрачуна и плаћања пореза и доприноса теоријски су могућа два модела. У првом, послодавац раднику исплаћује бруто-плату, а радник затим сам попуњава налоге, чекове и носи их на наплату. Како је овај систем компликован за раднике а истовремено држави не гарантује уредан прилив пореза и доприноса, државе су послодавцима повериле посао обрачуна и прикупљања пореза на лична примања. Ово је други, и опште прихваћен модел.

Иако практичан и рационалан, овај модел је наметнут и запослени над њим немају никакву контролу. Ако послодавац не уплаћује доприносе, онда је то искључиво проблем државе и њеног номинованог агента – грађанин је свој део обавезе извршио зарадивши бруто- плату из које ће његов послодавац, као порески агент, намирити државу. То је уједно и разлог због кога држава мора, без поговора, повезати стаж свим радницима којима доприноси за пензионо осигурање нису уплаћивани. Исти принцип би морао важити и за област здравственог осигурања. Запослени су своје обавезе извршили, држава није.

Како није обезбедила контролу наплате пореза, држава је постала саучесник и главни кривац за ерозију, или још боље, за деструкцију пореске дисциплине. Овај проблем грађани јасно виде тек када одлазе у пензију и када се суочавају са чињеницом да порези и доприноси за њих нису уплаћивани. Али, то је само део проблема.

У мањој мери индивидуализован или квантитативно мерљив, други део проблема се односи на стални пад квалитета свих врста услуга које држава мора да обезбеди, од здравства, школства, високог образовања итд.. Грађани овај проблем осете тек када све чешће и за све већи број услуга морају платити из свог новчаника. Оно што би морало бити покривено из њихове бруто-плате и за њу везаних пореза и доприноса, грађани сада плаћају из својих нето-плата.

Смисао рада запослених није само пуко обезбеђивање личне потрошње њихових домаћинстава. Њихов рад обезбеђује и одржавање или побољшање квалитета услуга које су у домену државе. Овакав приступ помаже разумевању да плаћање пореза доприноси личном благостању – вероватно и више него што је то куповина кола, или плазма телевизора. Овакав приступ баца и друго светло на све оне који раде на црно и порез не плаћају – кога то они заправо поткрадају, треба ли их толерисати, сме ли се у томе учествовати!

Да ли су порези и доприноси у Србији превелики, да ли је порески систем добар или лош, праведан или неправедан, све то не утиче на комплекс проблема који су предмет овог текста.

Поимање стварности и политичка култура далеко су од тога да проистичу само из система обрачуна плата. Ни промена свести на овом сегменту, ни успостављање пореске дисциплине неће радикално променити очајну ситуацију у којој се Србији налази, али може бити макар један од малих, неопходних корака да се пропаст заустави.



Напомена www.mena.rs:

Разлику између бруто и нето плате у Србији можете израчунати помоћу бесплатног Калкулатора за обрачун плате који је постављен на нашим интернет странама. Калкулатору можете приступити путем веза овде или овде.

 
Јоомла templateс бy а4јоомла