Prenosimo: piše advokat Dejan Živanović, Beograd, 02.04.2012

U pozadini najnovijih istupanja svestranih ministara i predstavnika opozicije o skraćenju roka za dospeće i naplatu potraživanja, te „zaštite“ poverioca, donet je Zakon o privrednim društvima kojim su određena privredna društva, konkretno Društva sa ograničenom odgovornošću, stavljena u povoljniji položaj u odnosu na poverioce, a posebno im je omogućeno da izbegnu sve svoje obaveze.

Običnom građaninu prosto je neshvatljivo da jedno ovakvo zakonsko rešenje može proći zakonsku proceduru, jer sama sadržina ovog zakona se pre svega kosi sa zdravim razumom, pa se postavlja pitanje da li je bilo ko, od gospode narodnih poslanika, pročitao tekst Zakona o privrednim društvima, koji su u korist istog podigli ruku.

Veliki i nepremostiv problem sa gledišta običnog i malog privrednika, na kome insistiraju gospoda iz vlasti, predstavljaće poslovanje sa ovakvim privrednim društvima. Naime ovim zakonom je propisano da osnovni kapital Društva sa ograničenom odgovornošću iznosi 100,00 dinara, osim ako je posebnim zakonom predviđen veći iznos osnovnog kapitala za društva koja obavljaju određene delatnosti, dok je u skladu sa predhodnim zakonskim rešenjem osnovni kapital iznosio 500 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti. Ovakva promena zakona i mogućnost poslovanja privrednih društava, bez i jednog dinara garancije, je prosto neshvatljiva.

U pogledu ove činjenice ne možemo, a da ne primetimo da je osnovni kapital ovakvog privrednog društva manji od brojnih taksi, koje je osnivač dužan da plati prilikom registrovanja istog. No to i nije najveći problem. Problem koji može biti nepremostiv predstavlja izričita zakonska norma, koja propisuje da ovakva privredna društva odgovaraju svojom imovinom i kapitalom, koja podsetimo iznosi SAMO 100,00 dinara.

Interesenatan problem se javlja npr. prilikom neisplaćivanja zarada radnicima, koji moraju pokrenuti spor radi isplate neisplaćenih, a dospelih zarada. Naime, jadni i izmučeni radnik, koji je stub privrede ove zemlje i glavna ciljna grupa svih političkih stranaka u predizbornoj kampanji, i kada dobije pravnosnažnu i izvršnu presudu, nema nikakvih garancija da će naplatiti svoja potraživanja iz kapitala firme, a da pritom ne pominjemo troškove postupka koje isti mora unapred finasirati. Prostim upoređivanjem važećeg i predhodnog zakona jasno se vidi da je predhodni zakon garantovao isplatu makar dve minimalne zarade iz osnovnog kapitala, dok je to sada zanemarljiv iznos.

Pomenimo dalje srpskog seljaka koji će, prilikom prodaje svojih proizvoda, sarađivati sa ovakvim firmama, pa se postavlja pitanje da li isti treba da svaki put treba da angažuje stručnjake, na bi li proverio firmu kojoj prodaje svoje proizvode ili pak da rizikuje. U konkretnom slučaju pomenuti poljoprivrednik može doći u situaciju da isporuči svoje proizvode ovakvoj firmi, koja im pritom obeća plaćanje u roku od 30-90 dana, a potom jednostavno ignoriše svoju obavezu. Da li će srpski poljoprivrednik imati vremena i novca da pokreće postupke za naplatu svojih potraživanja, a da pritom nema ni izgleda da naplati više od 100,00 dinara, koliko iznosi kapital ovakvih privrednih društava.

Istini za volju zakonodavac je predvideo kao vid zaštite institut pobijanja pravne ličnosti i dokazivanja da je došlo do zloupotreba. Tako će sud morati da utvrdi zloupotrebu ako se društvo upotrebi za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen, ako se koristi imovina društva ili njome raspolaže kao da je lična imovina, ako lice koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva, ako radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znalo ili moralo znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze. U pogledu ove činjenice osnovano se postavlja pitanje da li će onaj namučeni i napaćeni radnik ili poljoprivrednik imati živaca, vremena, a ponajmanje finasija da vodi ovakve postupke, koji podsetimo traju veoma dugo i ove činjenice se teško dokazuju, ne bi li na kraju dobio svoj, mukom, zarađeni novac.

Ono što zabrinjava u celom ovom slučaju je držanje opozicionih stranaka, koji ni jednom rečju nisu ukazali na ovaj problem i eventualno sprečili donošenje ovog zakona. Nakon prostog sagledavanja činjenica dolazi se do samo jednog zaključka: „Ta, nazovimo, opozicija evidentno je prespavala veći deo svog mandata u skupštini, ni ne trepnuvši na ovakvo postupanje i donošenje brojnih zakona koji uništavaju srpskog radnika i seljaka“.