Банер
Банер
Банер
Безнађе незапослених радника Србије
Вести
петак, 20 април 2012 13:06

Извор: Дневник / Б92

Имате ли страх од тога да у овим данима кризе останете без посла? Судећи по подацима Центра за демократију, он није безразложан јер је чувена и исто тако застрашујућа реч „ејџизам” с транзицијом, капитализмом и отвореном утакмицом слободног тржишта на најбруталнији начин постала један од главних проблема Србије и њених грађана. Посебно оних рођених између 1954. и 1959, године који су изгубили посао или су у свакодневном ризику да остану без њега.

Од 800.000 незапослених, 200.000 је, како показује истраживање Центра за демократију смештеног у публикацију „Старији радници – неки на послу, а неки ни посла ни пензије“ – без излаза, диксриминисано због крштенице. Старосна дискриминација тако је постала и у Србији, као и у свету, трећа по учесталости, иза расизма и сексизма.

Поразни подаци

По подацима истраживање ФЦЗД-а, старосна дискриминација је трећа по учесталости, иза расне и сексизма: од милион незапослених у Србији, више од 190.000 је старије од 50 година, незапослено је више од 120.000 жена у педесетим годинама. Генерација људи између 40 и 50 година старости је поднела највећи терет транзиције и економских потреса, а они чине и више од половине отпуштених. Чак више од 90 одсто људи између 50 и 60 година дигло је руке од тражења посла, а 37 одсто незапослених би радило било шта, док је 83 одсто старијих незапослних незаинтересовано за стручно усавршавање. Све разведене особе учеснице пројекта као главни разлог развода навеле су губитак посла.

Фондација Центар за демократију (ФЦЗД) и неке невладине организације, уз студију, спровеле су и прве радионице да потраже могући начини мотивације грађана који су изгубили посао, а нису стигли до пензије. Кроз разговор, истраживала се могућност самоорганизовања и повећања социјалног капитала ових људи, те да се у оквиру разговора с послодавцима сазна више о њиховој процени и начинима ангажмана тих људи.

Да проблем није нимало наиван, указује и најављени пакет мера за решавање пет кључних проблема социјално угрожених у Србији. Једна од њих је „Друга шанса”, намењен управо незапосленима средње генерације које су захваћене синдромом „ејџизма„, односно старији су од 45 година, да би пронашли или сами себи створили посао.

По речима социолога Срећка Михаиловића, носиоца пројекта ФЦЗД-а, који се сусретао с угроженима и оквиру рада његове фокус групе, фактички нико у Србији нема тачне податке о томе колико људи због старосне дискриминације заврши на улици.

"У фокусу пажње била нам је старосна група запослених и незапослених који имају између 45 и 65 година. Бројка од око 200.000 незапослених у тој старосној доби није за потцењивање јер су ти људи из разноразних разлога отпуштени и не могу да нађу посао и готово сви улазе у категорију дугорочно непослених код нас, а требало би још увек да издржавају и неког у породици", каже Михаиловић, један од најбољих зналаца у области друштвеног истраживања који је осмислио и реализовао читав пројекат Центра за демократију.

"Разговори и интервјуи у оквиру фокус групе су били веома потресни јер је реч о судбинама људи, и то веома тешким. Бележимо случајеве да је посао изгубио последњи члан домаћинства и након тога су остали без икаквог прихода. То је остављало последице и на те људе и на породицу, што је било тешко пренети у саму анализу јер се увек чини као опште место, сваком добро познато, али када чујете човека који прича своју судбину, онда је то много другачије", наводи он.

Саговорник истиче да су дискриминисани због година одбијали да буду идентификовани именом и презименом, иако посебног разлога за анонимност није било. Одбијали су и да се појаве у медијима са својим причама.

"Једноставно је постојала нека врста стида пред другима, а рекао бих, и пред својим укућанима, од ситуације у којој су се нашли. Породице су се и распадале због овакве врсте дискриминације с којом се Србија суочава. Веома чест узрок распадања бракова у касним годинама је када један супружник остане без посла и тиме породица без прихода, онда то поремети укупне односе и често долази до распада и разлаза људи који су дуго година биле у браку", указује социолог Михаиловић.

Програмска директорка Фондације Центар за демократију др Ксенија Петовар истиче за „Дневник“ да су разлог и основа спроведеног истраживачког програма драматичне приче о распаду породице, бесмислу живота и драмама „прераног старења“ због широко распрострањених предрасуда у Србији о старима, њиховој неспособности, немоћи, физичкој и интелекутуалној истрошености...

Истраживачка брошура „Старији радници“ указује на изражену „културу дискриминације“ у запошљавању и отпуштању, нетржишне критеријуме на тржишту радне снаге – политички, подмићивање, ВИП, непотизам... а саговорници указују на то да је без сумње чланство у партији један од критеријума који се користи приликом запошљавања, и то у државној служби, јавним предузећима, а исти критеријум важи и приликом отпуштања.

"Није обавеза државе да отвара и обезбезбеђује радна места, али јесте обавеза државе да гарантује поштовање норми и правила понашања утврђених у законима и другим прописима", објашњава Ксенија Петовар.

Сведоци смо свакодневног кршења Закона о раду и Закона о безбедности и здрављу на раду, које се одиграва без одговарајуће реакције државних служби одговорних за контролу спровођења законских прописа. Статус радника данас често зависи од савести и добре воље послодаваца, који очигледно имају одговарајућу заштиту оних чија је обавеза да обезбеде поштовање норми из радног законодавства. Старији незапослени радници су и медијски маргинализовани, тако да се мало зна о драматичним егзистенцијалним, породичним и психолошким проблемима с којима се они суочавају, каже она.

Еј, ћале, само ти на дну

У читав пројекат бробе против овог вида дискриминације укључила се и НВО „Снага пријатељства Амитy“ с њеном челном женом мр Надеждом Сатарић:

"На делу је прикривена, а брутална дискриминација јер вам нико неће рећи да се спроводи дискриминација у односу на године, пол, али треба видети број оних који су током процеса транзиције остали без посла с навршених 40 и више година, и број оних који су се вратили у радни процес. Минималан је број оних који су се поново запослили. Људи с више од 50 година пријављују се код нас и имају средње, више школе, факултете, и сви негде имају 25 до 30 година радног стажа и сви су негде рођени између 1953. и 1959. године. То је та циљна група. Дискриминација према њима је тихо убијање, посебно мушкараца", каже она.

"Жена након губитка посла као мајка, домаћица, задржава неки животни ритам у кући. Многи мушкарци покушавају да раде продајући нешто на пијаци, доживљавају понижење, раде привремене и повремене физичке послове, који су далеко од њихових интелектуалних и образовних способности. Наравно, ни таквих послова нема. И тако се суочавају с окрутном стварношћу у којој, прво, више нису онај ауторитет у породици који су били, ни за супругу, ни за децу. Деца их презиру и најчешће се чује да им кажу: како ти ниси остао на послу, како се ниси снашао, а могао је овај и онај, не можеш да ми приуштиш ни школовање, изласке, џепарац...", наводи Сатарић.



 
Јоомла templateс бy а4јоомла