Prenosimo: piše Nebojša Katić

Pred rekonstruisanom vladom Srbije stoji titanski zadatak – kako se zaustaviti na putu u sunovrat, kako prekinuti kontinuitet ekonomske antipolitike koja traje već duže od decenije?

Za početak, vlada bi se morala osloboditi zabluda i starih saveta koji uvek insistiraju na istim receptima – na privrednom ambijentu i fleksibilnom tržištu rada, na niskoj inflaciji, maloj budžetskoj potrošnji i niskom javnom dugu, na privlačenju stranih investitora. Uspešnost ovih recepata, empirija ne potvrđuje.

Domaći privredni ambijent, sa svim nespornim manama, nije bio smetnja kada je strani kapital ulazio u banke, trgovine, telekomunikacije, nekretnine, hotele, cementare, pivare, prehrambenu industriju, itd.. Ili kraće, strani kapital je u Srbiji kupio sve što je želeo i investirao je svuda gde je imao interesa, nehajući za mane ambijenta.

Ako je Srbija u nevoljama zbog visoke inflacije, nestabilne valute i previsokog javnog duga, zašto su države poput Bugarske ili Makedonije na primer, koje ne pate od ovih mana, i dalje u jadnom ekonomskom stanju? Ako je strani kapital ključ uspeha i garant sretne budućnosti, zašto je Mađarska, koja je strancima prodala gotovo sve što je bilo vredno, u hroničnim ekonomskim problemima?

Srbiju i sve pobrojane države vezuje ista nit – nijedna od njih nema razvojnu politiku. Strani savetnici i domaći eksperti su navukli koprenu preko očiju političke elite i nesretne javnosti, uveravajući ih da razvojna politika nije ni potrebna, i da će razvoj doći sam po sebi, samo ako se poštuju pravila s početka teksta.

Iskustva govore suprotno i šalju jasnu poruku. Ubrzano se razvijaju samo one države koje strateški planiraju svoj razvoj, koje stimulišu i štite one domaće grane koje su identifikovane kao baza razvoja. Da bi ovaj proces bio uspešan, da bi se izbegao sindrom prezaštićenosti, države moraju podsticati i domaću konkurenciju i prisiliti preduzeća da izađu na spoljna tržišta.

Investicije moraju počivati pre svega na domaćoj štednji, tolikoj kolika je, a ne na inostranim kreditima. U procesu industrijalizacije kamate se drže na niskom nivou, a interes privrede i njenog razvoja stoji iznad interesa štediša i banaka. Države pribegavaju podsticajnom, selektivnom kreditiranju onih grana koje su nosioci razvoja, a na istoj logici počiva i stimulativni poreski sistem.

Monetarna politika je u pravilu meka, kapitalna i devizna kontrola su čvrste, dok je cenovna stabilnost žrtvovana razvojnim ciljevima. Rast inflacije je prateći fenomen brzog razvoja, može se kontrolisati ali se ne može izbeći. Južna Koreja (jedan od najboljih razvojnih modela) je tokom dvadest godina svog izvanrednog rasta (period 1962.-1981.) imala kontinuirano visoku inflaciju koja se kretala oko proseka od 15 procenata.

Da bi Srbija počela da izlazi iz krize, potrebno je skinuti koprenu i ekonomsku politiku bazirati na iskustvima uspešnih razvojnih modela, čije su bazni elementi poznati i koje sam nabrojao.

Ako vlada u novom sastavu odluči da krene tim putem, to će je dovesti u neminovni sukob sa centrima moći kako u Srbiji, tako i van nje. Ali, ako se tim putem ne krene, Srbija će ostati prikovana za dno Evrope. Problem je utoliko veći, što bi epicentar sukoba morao biti vezan za monetarnu politiku i finansijski sektor.

Osnovna prepreka razvoju i investicijama nije vezana za ambijent, već za ogromne kamate koje destimulišu domaće investicije, indirektno favorizujući strance. Bankarski sistem metodično uništava ekonomiju, a da paradoks bude veći, Narodna banka sa svojih olimpijskih visina tom procesu već godinama pruža podršku.

U ovom tekstu nisam pomenuo probleme javne potrošnje i budžetskog deficita. Razlog je jednostavan – o tim problemima će i domaći i inostrani eksperti svakoga dana pevati horski. Vlada će napraviti ogromnu grešku ako po ko zna koji put, bude slušala iste savete i isti hor. Ti horovi i ta vrsta saveta su pomogli da Srbija bude baš tu gde jeste. Uzgred, ako je vlada baš odlučila da uposli strane savetnike, bilo bi bolje da ih potraži na Istoku, i to onom dalekom. Ekonomski saveti sa Zapada ništa dobro doneli nisu.