Како започети сопствени посао у Србији
са правно-пореског становишта (2008)
Аутор - Љубиша Лазаревић, дипломирани економиста

Ради финансирања остваривања права и извршења дужности које Република Србија, градови и општине (у даљем тексту: државна управа) имају према Уставу и законима, прописани су следећи порези и доприноси:

• Порези (на доходак грађана, на добит предузећа, на имовину, на наслеђе и поклон, на пренос апсолутних права, на промет – ПДВ, акцизе, на употребу држање и ношење одређених добара)

• Царине и друге увозне дажбине

• Таксе (административне, судске, комуналне, регистрационе, боравишне)

• Накнаде за коришћење добара од општег интереса (вода, шума, путева, земљишта, природног лековитог фактора, рудног блага)

• Доприноси (за пензијско и инвалидско осигурање, за здравствено осигурање, за осигурање за случај незапослености)

• Локални јавни приходи (локални самодопринос, комунална такса, покрајинске и општинске административне таксе, накнада за коришћење и уређивање грађевинског земљишта, накнада за заштиту и унапређење животне средине)

• Остали јавни приходи (новчане казне, одузета имовинска корист, приходи које својом делатношћу остваре државни органи, приходи од давања у закуп покретне и непокретне државне имовине, приходи од концесија, приходи од продаје друштвеног и државног капитала, приходи од донација)

Дакле приходом државне управе сматра се све што се наплати од горе наведеног на свим нивоима власти. Ту такође треба додати и приходе (донације) које буџет добије од државних фирми (фирми у државном власништву) по основу учешћа у добити, као што је био случај у 2006 години. Наравно ту су и донације из иностранства (најчешће строго наменске).

Расходом државне управе сматрају се сва плаћања која су одређена буџетом који Скупштина Србије усваја сваке године.

У наставку дајемо табелу која показује од које врсте пореза државна управа убире највише пара, као и на коју врсту трошка државна управа највише троши. Трошак је дат двојако, према економској класификацији, што значи према врсти трошка (плате запослених, набавка роба и услуга итд), и према функционалној класификацији у смислу функција (услуга) које државна управа обаваља за потребе душтва у целини (одбрана, здравство, образовање итд.)

Да би имали могућност да правилно упоређујемо, обе вредности (приходе и расходе државне управе) дајемо у односу на укупан бруто домаћи производ.

Бруто домаћи производ (БДП) је збир тржишне вредности финалних добара и услуга произведених (пружених) у току једне године употребом рада и средстава лоцираних унутар земље (региона).

Дакле БДП је све оно што друштво (пре свега привреда) једне земље створи у току године на својој територији. Поређењем БДП-а са приходима и расходима државне управе добијамо информацију о томе колико се државна управа својом политиком „меша“ у расподелу онога што је друштво створило у току године.

Циљ „мешања“ државне управе је да врши фукције управљања државом које су јој одређене Уставом и законима, као и да исправи неправде које се стварају због саме природе тржишне (капиталистичке) привреде.

А све ово горе наведене зарад тога да се постигне складан развој друштва, не само у економском, већ уопште, у људском смислу.

Табела 1. Консолидовани јавни приходи и расходи Републике Србије

Извор: Ревидирани меморандум о буџету и економској и фискалној политици за 2007. годину са пројекцијама за 2008. и 2009. годину; www.mfin.sr.gov.yu

Пре него што дамо коментар на саму табелу, да напоменемо да је и у теорији и у пракси, доказано да државно управљање капиталом у економском смислу није оптимално. То значи да ће иста фабрика боље радити ако је у приватном власништву, него у државном (или друштвеном власништву). Нисмо рекли ништа ново, а свако ко је радио у државној служби и без економског знања, само на основу здравог разума рећи ће да има толико простора за побољшања (за оптимизацију).

Дакле приватна својина је економски продуктивнија. Међитим, јасно је да се државна управа у својој политици неће руководити само економском логиком. Пуно је ситуација где политички, безбедносни, стратешки и други фактори имају примат над економским, макар по скупљој цени.

Због тога, као и у личном животу, тако и у животу једног друштва треба наћи праву меру „мешања“ државне управе у животе појединаца и развој привреде.
Уколико је мешање државне управе превелико то доводи до успоравања развоја друштва, стварања чудних монопола и њему сличних ситуација, до чекања, до равнодушности.

Права мера државног „мешања“ (државне регулације) треба да доведе до развоја конкуренције и предузетништва (предузетничког духа), а да спречи мешетарење, нелојалну конкуренцију, недозвољено договарање, стварање монопола и сличне ситуације.

Ево шта нам говори претходна табела. У периоду од 2004. до 2007. године, државна управа је узимала у просеку нешто преко 40% БДП и тај новац користила да врши функције државе (те функције су дате у табели) према Уставу и законима, и да исправља неправде својствене голој капиталистичкој привреди. Главни ослонац за прикупљање и трошење тих пара је Буџет Републике Србије. Буџет (треба да) гарантује, преко Скупштине Србије, да је новац потрошен у складу са вољом народа.

Желимо овде да напоменемо да у наведних 40% БДП, нису укључена јавна државна предузећа (железнице, електропривреда, нафтна индустрија, пошта, ЈАТ, аеродроми, рудници, комунална предузећа, телеком итд), јер функције које обављању ова предузећа нису део државне управе, већ део привреде који је у државном власништву. Међутим, јасно је да постоји јак утицај државне управе (политичара) на начин управљања у овим предузећима. То се могло видети по јакој заинтересованости политичких партија за учествовање у управним одборима ових предузећа.

Немамо податак у којој мери ова предузећа учествују у стварању БДП-а, али процењујемо да је то око 20%.

Дакле државна управа директно и индиректно утиче на прерасподелу и управљање око 60% бруто домаћег производа, и при томе се руководећи превасходно политичким начином одлучивања, а не тржишним. Јер останак на месту политичара не зависи од тржишта, већ од политичке спосбности.

По мени лично, државна управа се превише уплиће у прерасподелу друштвеног производа, управљајући се недовољно праведним механизнима, који уместо да стварају здраво друштво засновано на правди, коче развој слободних личности и доприносе повећању лицемерја и неправде у друштву.

Али, наш циљ овде није да одређујемо која је то права мера државног мешања. Циљ је да се смањи учешће државе у узимању од народа и трошењу у име тог народа.

Један од начина да се то постигне је да се политичари добровољно одрекну власти и моћи и дозволе да се та моћ прерасподели унутар самог друштва према тржишним принципима. То се наравно неће десити и борба у том правцу је трошење превише снаге са премало ефекта. Политичари ће да играју своје игре док год могу. Правила неће променити они сами, већ ће се само прилагодити новонасталим ситуацијама. Од њих то и не можемо очекивати.
Начин који овде заговарам је да моћ узмемо у своје руке. То ћемо постићи тако што се нећемо борити око постојеће моћи, већ ћемо створити нову. Како?

Отпочињањем и развијањем сопственог бизниса, а уз то плаћањем што је могуће мање пара државној управи, ми стварамо моћ у својим рукама.

Прво, више не зависимо од моћи политичара (њихове добре воље) да се смањи инфлација, да нам нађу посао и слично. Не чекамо више да стигне неко државно примање (нечија пензија, плата или социјална помоћ). Даље, уколико послујемо позитивно, стварамо моћ да бринемо, осим о себи, и о својој породици; стварамо моћ да запослимо још људи и да утичемо и на њихове животе и животе њихових породица. А новац је само почетак, подстрек и средство за даље лично усавршавање сваког од нас.

При том државној управи ћемо дати што је могуће мање пара (у складу са законом) јер ће државна управа и без наших пара, на овај или онај начин већ узети од народа онолико новаца колико јој треба. 

И то је могуће. Циљ ове књиге је управо да вас охрабри и научи да слободније кренете у узимању моћи у своје руке.

Јер Србија припада једнако свима нама.

претходна страна _____________________________________ следећа страна

Садржај ове књиге (интернет стране) сматра се ауторским делом, осим делова садржаја за које је наведен извор, и заштићен је законом. Није дозвољено копирање или умножавање садржаја ове књиге (интернет стране) у било ком облику (писаном, електронском) осим у случајевима за које је тачно наведено да је то могуће. Копирање, умножавање или позивање на садржај ове књиге (интернет стране) дозвољено је искључиво уз тачно навођење имена аутора и стране у књизи (адресе интернет стране). У случају непоштовања ауторских права аутор може тражити накнаду штете. Аутор је написао ову књигу (интернет страну) са расположивим знањем и у уверењу да је све написано тачно и истинито. Аутор се одриче одговорности од настанка било какве штете у случају да је читалац ове књиге (интернет стране) прихватио садржај ове у књге (интернет стране) као званичне податке државних органа Републике Србије. Уколико је аутор садржајем ове књиге нарушио ауторско право неког другог аутора, аутор ове књиге (интернет стране) моли да му се то пријави, како би отклонио нарушавање права.